Ovaj grad je strani film bez titlova

FacebookTwitterGoogle+EmailTumblrBlogger PostPinterestWordPressShare

Marko Vojnić Gin, hrvatski umetnik mlađe generacija, predstaviće se kao umetnik po pozivu u godišnjem programu Galerije ALT – „Umetnički dijalog“,  čija se izložba Ovaj grad je strani film bez titlova“ realizuje kao gostujući program u Kafe galeriji Topolska 18, i uspotavlja tako dijalog sa  vangalerijskom publikom.  Ovo je prva od dvanaest samostalnih izložbi mladih regionalnih umetnika kojom se Galerija ALT predstavlja, kao deo godišnjeg programa kojim se artikulišu interkulturalnost, relacioni i tehnokulturni – medijski generisani aspekti umetničkog stvaralaštva savremenih vizuelnih umetnika mlađe generacije. Marko Vojnić Gin će puštati borbene pesme („Canti di lotta“ ), za otvaranje izložbe, koja se otvara u petak 15. aprila, u 20h, u Topolskoj 18, Beograd.

Marko Vojnic Gin, Ovaj grad je strani film bez titlova, Galerija ALT u Topolskoj 18

Idejno rešenje za dizajn plakata: Aleksandar Ristić, tehnička podrška: Jovana Milovanović, Katarina Pejčić; prirpema za štampu: Gabriela Vasić

Umetnost koja poziva na pobunu

Vojnić se bavi se odnosom prema kulturnom i filmskom nasleđu kao i trenutnom društveno-političkom situacijom u gradu Puli. U sklopu izložbe koja nosi naziv Ovaj grad je strani film bez titlova“nalazila bi se mapa grafika od šest listova od kojih svaki reinterpretira određene filmske citate. Kao motivi ovim grafikama poslužile su uvodne špice italijanskih filmova iz ’60-ih i ’70-ih godina dvadesetog veka, osim italijansko sovjetske produkcije „Nostalgije“  Tarkovskog, sa početka ’80., dok su nazivi grafika istovetni filmskim. Kroz aproprijaciju citata iz sveta filma, umetnik uspostavlja dijalog prema kulturnom, filmskom nasleđu i emancipatorskim – ideologijama 20. veka i poziva na promišljanje ovih društvenih praksi (socijalizam, avangarda, anarhizam, feminizam).

Strukture značenja koje Vojnić artikuliše kroz set svojih grafika, metodom apropriacije filmskih citata, nastaju kroz formiranje referentnog sistema značenja čitaoca-tumača tj. publike i kulturnog, filmskog nasleđa. Dekonstrukcijom filmskog narativna na ravan teksta i preuzetih kadrova, tj. sadržaja grafika, autor propituje svoju poziciju kako građanina, tako i autora unutar potrošačke i medijske kulture. Postavljajući tako pitanja i o poziciji autora i o sistemu vrednosti u savremenom društvu, autor prisvajanjem postojećih kulturnih tvorevina drugih (filmskih) autora, ulazi u kulturni dijalog, a otvaraju se i pitanja o originalnosti autorskog dela u doba post-strukturalizma, intertekstualnosti i medijske kulture.  Uvoženjem citata iz medija filma, u medij grafike, autor vrši konverziju značenja koje nosi preuzeti citat, uspostavljajući korelaciju sa aktuelnim političkim i društvenim gibanjima u Hrvatskoj i Puli, čiji je Vojnić savremenik i građanin. U tom smislu, sam citat je povod za ponovno promišljanje i artikulaciju ličnog doživljaja savremenog momenta kao i aktuelnih društveno-političkih dešavanja u post socijalističkoj Hrvatskoj. Vojnićev umetnički postupak blizak je tradiciji avangarde, koja još od Dadaizma, se koristila nekim vidom prisvajanja atributa, materijala, stilova, jezika, objekata ili slika svojih prethodnika. U njegovom radu oseća se i duh pobune, bliske punk generaciji, a ogleda se i u samom postupku nastanka njegovog rada, kroz saradnju sa puskom inžinjerskom zadrugom „Praksa“, u kojoj su ove grafike izrađene u tehnici sitoštampe, a producirane u duhu DIY (do it yourself) filozofije i kulturne proizvodnje. Time se ističe nezavisna pozicija autora u odnosu na društvenu klimu koju temetizuje.  Vojnić o sebi kaže: „U osnovi interpretacije mog svijeta stoji pobuna, a ne revolucija. Pobuna pripada pojedincu, to je čin neposlušnosti, radikalno otrgnuće od svakog oblika vlasti. Revolucija je nacrt nekoliko osoba i okovana je ideološkim, religioznim, tržišnim i drugim granicama. Sve revolucije se rađaju na ulicama i završavaju u parlamentu.“ Temetski okvir odabranih filmova na koje je odreagovao Vojnić, referira na društvena i ekonomska pitanja koja su aktuelna i danas: klasne borbe, društvena svest, nepravda, otuđenost, rat, ljudska prava, društvena margina, konzumerizam, solidarnost.

Preuzimanjem „still frame-ova“ ili uvodnih špica iz odabrane filmske produkcije šest filmova[1] najpotentnijeg razdoblja italijanskog angažovanog, političkog filma, Vojnić reaktuelizuje, rekontekstualizuje i reinterpretira date političke okolnosti u Hrvatskoj. Odabrani citati – sadržaj grafike, označene su istovetnim filmskim nazivom, a autor interveniše kroz montažu podataka o mestu i vremenu (događaja), stvarajući atmosferu simulacije stvarnog tj. aktuelnog sadržaja. Ovo su standardni postupci mnogih savremenih vizuelnih umetnika, čiji rad reflektuje tradiciju neoavangarde i konceptualne umetnosti, a postupci premeštanja, imenovanja, montaže, citiranja, kopiranja, reprodukovanja, simuliranja su integrisani u umetničku praksu. Legitimitet ovakvom postupku, prepoznat je krajem sedamdesetih godina u New York-u[2], iako je ova praksa svojstvena umetnicima još od doba Dade. U tom smislu, njegove grafike su svojevrsni redimejd (ready-made) sa elementima montaže, i ne odstupaju od tradicije Neodade i Fluxus-a, samo je društveno – politički kontekst njegovog umetničkog rada nov.

Da bi smo razumeli ideološko identitetsku matricu i poziciju autora, dovoljno je da obratimo pažnju na „dizajnersko estetske“ atribute njegovih grafika, koje osim minimalističke likovnosti, evociraju i identiet političkih plakata, važnih obaveštenja u javnom prostoru ili objava i poziva (na pobunu), a obojena su uticajem anarhističke i punk kulture u kojima dominiraju crvena i crna boja. Vojnić, kao „mali čovek“ koji se izdvaja iz mase poslušnika režima i globalne politike neoliberalne dominacije, kao da nam poručuje: „Pobuna je tu, pred našim vratima, samo je pitanje, u kojoj meri smo je svesni!?“

Gabriela Vasić

 

Marko Vojnić, 1980. Pula, HR, diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 2007. a 2008. godine upisuje doktorske studije pri ALU u Zagrebu. Autor je dobitnik brojnih nagrada a njegova dela nalaze se i u muzejskim zbirkama.  Samostalno izlaže od 2002. godine. 2010. boravio na rezidencijalnom programu Flux Factory-a u New Yorku. Od 2009 do 2015 radio kao spoljni saradnik u zvanju asistenta na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Trenutno radi kao spoljni saradnik u zvanju asistenta na Tekstilno tehnoloskom fakultetu Sveučilista u Zagrebu i u Arheološom muzeju Istre u Puli.

Program se realizuje kao autorski projekat Gabriele Vasić, magistra likovnih umetnosti i nezavisnog kustosa, člana ULUS-a, a ULUS je nosilac projekta. Za sredstva je konkurisano kod Ministarstva kulture i informisanja RS i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda. 

 

 

 

 

[1]

  1. „Ljubav i Anarhija“, 1973., režija: Lina Vertmiler, (Lina Wertmüller); intervencija na podnaslovu filma: stamattina alle 10, in via dei Fiori, nella nota casa di tolleranza…“ , „Jutros u10h, Piazza Foro (Glavni trg, forum u Puli),  u opšte poznatoj kući tolerancije“, sa izmenjenim terminom i sedištem, autor aktualizira proteste za Muzil na gradskom trgu, izmenom datuma, vremena i lokacije. Muzil je demilitarizovana vojna zona u Puli koju lokalna vlast želi privatizovati, a građani žele da pripada javnosti i građanima.

https://en.wikipedia.org/wiki/Love_and_Anarchy

  1. „Otac gazda“ („Bog i batina“), 1977., režija: Braća Tavijani (PaoloVittorio Taviani); intervencija u naslovu teksta, dodavanjem „e“ (i) između reči otac i gazda, ukazuje na odnose moćnika u društvu.

https://en.wikipedia.org/wiki/Padre_Padrone  

  1. „Pomrčina“, 1962., režija: Mikelanđelo Antnioni (Michelangelo Antonioni); „L’eclisse“, natpis na crnoj pozadini belom bojom

https://en.wikipedia.org/wiki/L’Eclisse  

  1. „Ptičice i ptičurine“, 1966., režija: Pjer Paolo Pasolini /Pier Paolo Pasolini); citat sa kadrom iz filma na kom piše „Privatan posjed“, https://en.wikipedia.org/wiki/The_Hawks_and_the_Sparrows.
  2.  „Ljubav i Bes“, 1969., režija: Pier Paolo Pasolini, Mauro Bolognini, Marco Bellocchio, Bernardo Bertolucci, Carlo Lizzani, Jean-Luc Godard; citat: imena reditelja; https://en.wikipedia.org/wiki/Love_and_Anger_(film)
  3.  „Nostalgija“, 1983, režija: Andrej Tarkovski (Andrei Tarkovsky), italijansko-sovjetska produkcija; citat: „Nismo ludi, ozbiljni smo“, https://en.wikipedia.org/wiki/Nostalghia

[2] Douglas Crimp krajem sedamdesetih inaugurisao termin aproprijacijske umetnosti (appropriation art) koja će zadobiti status distinktivnog fenomena američke umetnosti na prelomu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Više o Apropriaciji kao metodu i umetničkoj praksi, videti doktorat Dr Dejana Sretenovića. Izvor: Dejan S. Sretenović – Doktorska teza „: Od redimejda do digitalne kopije. Aproprijacija kao stvaralačka procedura u umetnosti 20. veka“

Gabriela Vasić

Gabriela Vasić, 1970., nezavisna kulturna i omladinska radnica, vizuelna umetnica, dizajner je projekta UMETNICKI TRENING i urednica ovog sajta, osoba koja ume da ohrabri i motivise sve svojim entuzijazmom i neiscrpnom kreativnom energijom. Rodjena sa genima preduzetnika, sklonost ka avanturi i riziku, unosi i u neizvesne umetničke vode i već više od 20 godina, uspešno se bavi i umetnošću i neformalnom edukacijom, a majstor je u pronalaženju rešenja i savladavanju raznih prepreka i možda najbolji savetnik za napredovanje u umetničkoj karijeri. Osim pisanja projekata, vodi ovaj sajt, bavi se organizacijom kurseva, menadžeriše po društvenim mrežama i obavlja niz nevidljivih aktivnosti da bi se jedan ovako kompleksan projekat uspešno realizovao. Majka je dvoje maloletne dece i samostalni umetnik. Više: http://arts-design.info/gabriela-vasic-umetnicki-trening-kontakt/gabriela-vasic/

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *